imber

Reči proze mi ne dolaze u poslednje vreme, kao da nemam šta da kažem. Ali ovakav niz se sam u meni javlja...

Prašina sad pokriva put starih reči

što uvlačile su se u prste

i promicale straži sećanja

gde niko te uhvatiti nije mogao.

San bi za tobom jurio

i u stopu pratio nejake misli,

oduzete, predate i samo tebi

prepuštene.

Dani gutaju poslednji dah

stare priče što se još u rečima krije;

a noć ga pod svoj ogrtač stavlja

i nov život mu pruža,

da traje

koliko i uspomene.

Pre neko veče gledala sam neki film u kom se pominje deljenje ljubavi. Na primer kao što neki dele ljubav na tri stepena: ljubav (ona koja se preboli za dva meseca), veća ljubav (koja se preboli za dve godine) i najveća ljubav, koja se ne preboli nikad, koja ti izmeni život potpuno. Svako je deli na svoj način, u skladu sa svojim emocijama i vrednostima. Meni kažu da sam beznadežni romatnik, pošto delim na simpatije, koje za mene ne spadaju u ljubavi, zatim ljubavi, one koje preboliš za godinu do dve ili ih eventualno preboliš kad-tad i ljubav života, koja je samo jedna, koja te promeni, koja te čini osobom kakva jesi, zbog koje se duhovno i emotivno oblikuješ, koja traje ceo život.

Međutim ljudi imaju lošu naviku da shvataju koliko im nešto znači tek kada to izgube. Pitanje je možemo li shvatiti koliko nam je do nečega stalo, ako nam je to nešto, ili taj neko stalno dostupan. Kad pomisliš kako bi život izgledao bez njega, ne deluje baš mnogo strašno, ne čini se kao da život ne može nepromenjeno da se nastavi. Međutim, kada do toga zaista dođe, situacija se menja. Prvi mesec, nije strašno, čak se jedva oseća nedostajanje. Nakon toga tek kreće prava priča. A koliko dugo takva situacija traje ukazuje nam na vrednost izgubljenog. Možda bi najbolja situacija bila ona ’dabogda imao pa nemao’, ali da se onda nastavi sa ’pa opet imao’. U tom slučaju bismo možda shvatili šta zaista imamo pored sebe, ili koga imamo pored sebe.

Ako bismo naučili da cenimo ono što imamo, a da to ne moramo da izgubimo, da li bi to bio pravi put ka istinskoj sreći?

Podsetila me na neko prošlo vreme i na to kako je kad si prazan iznutra. Ceo dan se borim sa nametnutim kišnim raspoloženjem, kao da mi nedostaje neki unutrašnji kišobran. Još su danas u Blicu delili karte za Nik Kejva i nisam uspela da ih dobijem, iako sam zvala 300 puta. Ali nema veze, učiti učiti i samo učiti. Mačak mi se negde izgubio i sad je tamo negde sam i pada kiša i ne zna da se vrati, a ja ne znam gde da ga nađem. A kiša i sećanja mi stvaraju odličnu podlogu da večeras pravim palačinke! :)

Grize me nešto za ruku, prelazi na srce i uzima mi dušu a zatim i um. Plašim se. Plašim se samoće, ono kad si sam i nema nikog, i kad ima, kao da ih nema. Ona samoća što ti uzima čak i ravnodušnost i gura je dole da preovlada opšte nezadovoljstvo. Samoća je kad se osećaš sam na celom svetu, a tu su milijarde ljudi oko tebe. Milijarda, to je ono sa mnogo nula, preko šest a možda i sedam. A ti jedan i sam.

Plašim se da me ne voli onaj koga volim. Da mi priča da me voli zato što je to ono što hoću da čujem. Plašim se da neće da mi kaže šta misli. Gleda me i pita 'Šta je?' i gledam i ja njega i gledamo se tako i kažem 'Ništa.' a zaigra onaj mišić ispod oka što kaže 'Lažem!!! Plašim se!', i da me se niko neće setiti. Da ću ceo dan gledati u telefon sa željom da me neko nazove, bilo ko, a on će ćutati, ni poruka neće stići. Možda je neko pogrešio broj pa nije poslao meni poruku, ili nema kredita a hoće, ili želi da me nazove ali su mu isključili telefon, jer je poplava, jer je smak sveta, jer ga neko drži za ruku i ne da mu. A čekaću i neće me se niko setiti. Toga se plašim.

I još se plašim da neću uspeti. Odustaću pre vremena ili suviše kasno pa će mi biti žao zbog utrošenog truda. Neću uspeti. Klonuću duhom i puzaću a neće mi niko reći da je sve u redu. Biće nešto jače od mene i neću uspeti, i niko mi neće pomoći da to promenim i daću sve od sebe uzalud. I taj strah me drži i ponekad mi ne da da spavam, kaže 'Držim te! Ne puštam!' i otimam se i što ga više pominjem to me više obuzima i plašim se da se ne probudim a da će ceo svet biti drugačiji da ga neću prepoznati. I taj strah me drži i što me više drži, više me jede i preživa, nekad mi teško dođe da dišem, da potrčim. Da, plašim se da potrčim, da me neko ne bi sapleo. Plašim se da poletim, ali to i onako ne mogu.

A šta kad se neko naljuti na mene jer me je pogrešno razumeo, kaže svašta, zamrzi me, ne voli me više, a ništa nisam uradila. Šta ako mu kažem nešto, a on ne čuje. 'Volim te...' i nailazi strah, nije čuo, eno okreće glavu kao da ništa nisam rekla, ne zanima ga, ne zna, neće da zna... 'Bleso jedna, volim te a ti mi nikada ne veruješ!' i strah nestaje, a onda dolazi veče. Plašim se da zaspim jer ću sanjati nešto suviše dobro što ne mogu da ostvarim. I što više pričam 'ne mogu', 'neću', 'ne voli me', 'strah' to se više ponavlja i vraća. Zato ćutim, prećutaću 'ne', reći ću samo 'da!'. Neću reći reč na slovo S reći ću 'hrabrost', neću pokleknuti već reći snaga, volim, mogu, hoću, radost, sreća, zvaću te, mislim na tebe, dolazim, imaću, radiću, stvoriću, napraviću... i tako redom dok me to ne osvoji i proguta sve što je bilo pre.

Lako je plašiti se.

Još neka jutra pamte miris kestena u Tašmajdanskom parku,

a trotoar Bulevara još broji koliko sam koraka na njemu napravila.

Beogradska ulica pozdravlja me

kao starog poznanika zvukom sirena automobila,

samo graja i strka podsećaju me da se iz sećanja probudim i oživim.

Blagi osmeh nosim dok smetam žurnima da prođu,

a brz pogled neće otkriti priču koju pišem starim stazama

ostavljenih trenutaka.

I još ponekad vrati me u sećanje na

tebe

rano proleće

i miris kestena,

koji su nas kroz prozor uz jutarnje sunce

pozdravljali.

Još kao mala tj mali dec mnogo sam volela muziku i po ceo dan bih ili kukala mami da mi kupi klavir ili bih drndala onu jedinu gitaru sklepanu koju imamo kod kuće dok nije prosvirala skroz. Takav mladi talenat otišao je u zaborav nakon srednje škole kako sam dobila nove obaveze koje su mi oduzimale vreme.

Nedavno sam se dogovorila sa nekim drugarima da pravimo bend! Naime, godinama smo se šalili kako ćemo jednog dana da napravimo bend, samo da održimo jednu svirku da možemo jednog dana da kažemo da smo imali svirku. I tako je počeo taj bend sa radom pre oko mesec dana ili nešto više.

Sjajno je!! Dugo se nisam osećala tako dobro!! Posle dugo vremena radim nešto što zaista volim i što sam uvek želela! Ko kaže da se želje ne ispunjavaju samo ako ih dovoljno jako želiš?!!! I bend je za sada treš da se razumemo, ali to je MOJ bend u kom i JA sviram! A svaki ton, promašen i odsviran kako treba mi ispunjava dušu radošću, polet kakav ni ljubav ne izaziva!

Idemo u Afriku

da sadimo papriku, nannanananaaa...

Ne znam zašto, ali pala mi je ova pesmica na pamet sinoć i ne pušta me još. Morala sam sa nekim to da podelim.

Situacija je takva da smatram da moram da se oglasim i povodom politike, koju smatram kurvom čovečanstva. Ne slažem se sa protestima, ne slažem se sa haosom koji se diže uz ovo i pre svega ne slažem se sa politikom ove zemlje. Pokazala se krajnje nezrelom i nepromišljenom. Novi političari ne usvajaju greške starih, ne uče na primerima, ne služe se improvizacijom i lukavstvom koji će služiti svima, a ne samo njima. Zar će svakih nekoliko godina da nas stresaju sa najavama i potpirivanjem novih sukoba ili čak ratova?!! Zar da se non stop bojim za najdraže koji su prošli kroz uniformu ili koji je trenutno nose?!! Ne može tako!! Odbijam da državu vode nesposobni!!! Jedno od stvari koje zaista ne podnosim je neznanje i neobrazovanost, kao i pričanje bez poznavanja činjenica ili lupanje napamet. Evo najavljuju protest za četvrtak, možda vam i dođem!! Sad još samo nedostaje da nas opet bombarduju i onda će sve biti kao pre nekoliko godina. Ovde se nikad ne uči, malo je takvih koji nauče i shvate da će ovde uvek sve biti isto, da se ne menja. Teško prihvatam takvu činjenicu, ali dokaza ima onoliko koliko ima onih koji su zauvek pobegli iz zemlje.

Neću da služim vašem interesu!!

Neću da protraćim život zbog vaše lakomosti!!!

Neću da bacam godine zbog vaše gluposti!!!

Svima bih im savetovala da pročitaju samo dve knjige u životu koje su više manje obavezna literatura za svakoga ko misli da vodi bilo šta, a ne državu. Makijavelija 'Vladalac' i Gvičardinija 'Napomene'. To bi služilo samo da usmeri misli u najboljem pravcu. Uvek imam svoje mišljenje, ali politika nije za mene pošto je isuviše iskvarena. Zato se nadam da neće biti mnogo ovakvih misli u budućnosti na ovoj stranici.

Umesto da pričamo o tome gde ćemo na more, ili kako se selimo u svoj stan, ili kako svet nije u pravu jer stalno ratuje, umesto toga psujem divljake, političare, nasilnike, rasipnike, lakome, ohole, ubice, mafiju i sve ostale slične njima.

Odbijam da i ja budem takva! Ne računajte na mene!