imber

Шта остаје

док те гледам како одлазиш?

Разбијени стихови

пусте љубавне песме.

Ишчупане речи

из грла немог песника.

Изгубљени мотиви

у рукама странца.

Колебљива жеља за заборавом.

Бришем старе стихове

да ме на тебе

не подсећају.

Кријем рукама лице

да ме сузе не одају.

Ћутим,

да ми глас не препознају

авети уснулог хада.

Ново лице на себе стављам

да мислиш да сам

неко други.

Наизглед странац,

у суштини постојна.

Мирис јутра

још увек је исти.

Чудна је исцелитељска моћ мора. Кажу да једино што може да се пореди са миром који осетиш док гледаш у зеленило је управо гледање у море. Поново те врати себи ситним таласањима, ненасилним притиском. Утопи све сумње и туге, прочисти ти мисли, дела, руке. Није ли и Понтије Пилат своје руке у води опрао након осуђивања Христа. И масажери своје руке након масаже перу у води да скину са њих сву накупљену лошу енергију. Сама вода има исцелитељску моћ. Море. Море избаци све из тебе. Душу ти остави чисту и спремну. Сву тежину прошлости учини лакшом. Бура ти прича о далеком мору, носи слан мирис и далеке приче. Можда ако слушам пажљивије, једна ће ми кроз поветарац доћи. Лака, заносна, полетна! Куда море однесе све потопљене туге? У срце света? Оно је једино довољно чисто и јако да очисти све прљаве и тешке мисли и дела. Још увек ми море прича. Јавља ми се у сну и тихо ми шапуће. Постоји мало мора у сваком од нас, тежња да му се опет придружимо, тихо у ноћи разговарамо. Срце ти учини лако попут пера и понесе га тамо где хоћеш да иде, да види оне које желиш да види, лагано пређе сваки праг и изгуби се у мору овога света јер смо из истог тог мора потекли. Ми у целом свету и цео свет у нама.