imber

Snovi su davno nestali

odnešeni rukom mora

nad kojim su i

ptice utihnule od straha da

im pesmu ne prepozna

neko nov,

nepoznat,

potpuni stranac;

i da tihim korakom

pređe prag sna koji

samo na

tebe, najdraži,

čeka.

U suton letnji ka pučini

gledam i pokorno od nje

tražim da mi sreću

vrati, dok mladost

još snage za čekanje na tebe

ima, da mir konačno dođe i

prestanu sva moja uzaludna lutanja

bez tebe.

Može li se ukrasti momenat vremena? Vrstan fotograf baš i nisam, ali umem da kradem delove istorije. Svakom fotografijom uzimam jednu iz foto-albuma vremena. Neki kažu da vreme kao dimenzija ne postoji, da su ga ljudi izmislili. Onda ne postoji ni prošlost ni budućnost ni sadašnjost. Sada sigurno ne postoji jer kako možemo izmeriti 'sada'? Kako shvatiti 'sada' kad nam uporno izmiče? A ako ne postoji sada, onda ne postoji ni nekadašnje sada što je u stvari prošlost, niti sada koje će doći tj. budućnost. Možda je tako, ali vreme možemo meriti svakim zrnom koje prođe kroz peščani sat, svakim skokom koji sekundara na satu napravi, možemo ga meriti brojevima. Ko je izmislio merenje? Merenje bilo čega? Onaj ko je izmislio merenje vremena kriv je za većinu sportskih takmičenja jer su sva na ovaj ili onaj način ograničeni vremenom. Dakle, taj neko je kriv za većinu nadmetanja, za težnje da se bude brži i bolji od drugih, za razvijanje potrebe da se bude najbolji i samim tim je delom odgovoran za razvijanje egoa i sujete. A mislio je da radi veliku stvar za čovečanstvo! Velika stvar sigurno jeste.

Možemo li vreme takođe zabeležiti? Možda fotografija nije najbolji način jer tako zabeležimo samo sliku, a gde je tu zvuk? Kamera? Možda malo bolje jer imamo i sliku i zvuk, ali šta je sa mirisom? Jedini način da vreme zabeležimo jeste mislima. Sve ostalo mogu biti samo smernice, pomoć da se lakše prisetimo. Kad se setiš događaja, setiš se ko je bio tada pored tebe i sa koje strane, kako su svi oni stajali, koja je pesma bila u pozadini, koje boje su igrale ispred očiju. A tek miris! Miris je jedan od najboljih pokretača sećanja. Ali sećanje je trošna stvar. Svi s vremena na vreme urade neki 'restart', 'format C' ili 'delete'. 'Are you sure you want to delete this item?' 'Yes!' I šta ostane? Crna rupa u sećanju, jedan momenat zaboravljen, jedan dan, čitave godine.

Ako fotografišem samu sebe, mogu li se kasnije setiti kakva sam nekada bila?

U letnjim snovima

vidim te kako ka meni koračaš,

meko,

graciozno.

Nosiš večnost u ruci,

kriješ se pod plaštom tmine.

Ja širim ruke da te prigrlim,

u sebe uvučem,

osetim.

 To nisi ti?

Da li me zavaravaš,

ili milujem iluziju o tebi.

Kao lovac kružiš oko mene,

tiho vrebaš,

ciljaš.

Varamo se,

povređujemo,

ratujemo.

Olova mi pune grudi,

strahova mi pune misli,

Ruke opet prazne ostaju,

prljave,

plaču za dodirom,

drhte od nesanice,

piju od očaja.

Vičem od usamljenosti,

glas gubim, ne čujem se.

 Nisi to ti.

 To je samoća.

Telefon.. zvoni.. poznata melodija.. da li je?

"Molim.." Tvoj glas još jednom, kao da si uvek tu, kao da nikada nisi otišao. Onaj sladak ton, pa zaćutiš, ćutim i ja. U tišini zamišljam tvoje lice dok ćutimo. Sećam se svih osmeha, pogleda, slučajnih dodira. Dođe mi da ti kažem sve, dođe mi da još jednom glasno izgovorim tvoje ime. Ostaje ćutanje. Kajem se zbog njega, pokušavam da ga se ne sećam. Ti,.. ti sve to ni ne znaš. Još uvek pamtim. Pognuta glava i tvoje oči kako me krišom gledaju. Ostajem bez vazduha, gutam reči neizgovorene. Ne usuđujem se. Nežno ćutanjem gaziš po meni.. gnječiš me.. kidaš me na delove.. sečeš što je ostalo.. ubijaš me.. i odlaziš opet.

'Ćao.' Nestaješ još jednom i prelaziš iz jave u san.

Nisam nikada napisala šta je Imber. Na latinskom to znači kiša. Što latinski? Pa eto tako,.. onako,.. lepše zvuči. Ljubitelj sam kiše, ali one koja ne traje danima. Skrijem se pod svoj kačket pa na crtu. Izaziva me dan da ga iznenadim. Uđem u trolejbus kad eto ti kiše na sve strane. To se događa u onim starim trolejbusima iz šesnaestog i po veka. Uđeš i ne možeš nigde da sedneš jer je sve mokro, a i kad stojiš, postoji velika mogućnost da će odnekud kiša da prska, po mogućnosti baš u oči. Tako i u troli pokisneš, ako se u međuvremenu ne pokvari. Čemu ovo služi a uz to i ne radi! Veća je mogućnost da nećeš pokisnuti ako staneš pod neko drvo! Gde god da odeš sve je mokro, kišobrani lete na sve strane da ti lakše izbiju oči. Svuda se bre ta kiša uvuče! Čak je i u mojoj odeći, kosi, na mojim rukama. Po progonozama biće ovo kišan mesec. To nije aludiranje na mene. Ja ću na kišu, da porastem.

I šta me je na ovo pisanje nagnalo? Pa ovaj prokleti plafon što iznad mene prokišnjava!