imber

Grize me nešto za ruku, prelazi na srce i uzima mi dušu a zatim i um. Plašim se. Plašim se samoće, ono kad si sam i nema nikog, i kad ima, kao da ih nema. Ona samoća što ti uzima čak i ravnodušnost i gura je dole da preovlada opšte nezadovoljstvo. Samoća je kad se osećaš sam na celom svetu, a tu su milijarde ljudi oko tebe. Milijarda, to je ono sa mnogo nula, preko šest a možda i sedam. A ti jedan i sam.

Plašim se da me ne voli onaj koga volim. Da mi priča da me voli zato što je to ono što hoću da čujem. Plašim se da neće da mi kaže šta misli. Gleda me i pita 'Šta je?' i gledam i ja njega i gledamo se tako i kažem 'Ništa.' a zaigra onaj mišić ispod oka što kaže 'Lažem!!! Plašim se!', i da me se niko neće setiti. Da ću ceo dan gledati u telefon sa željom da me neko nazove, bilo ko, a on će ćutati, ni poruka neće stići. Možda je neko pogrešio broj pa nije poslao meni poruku, ili nema kredita a hoće, ili želi da me nazove ali su mu isključili telefon, jer je poplava, jer je smak sveta, jer ga neko drži za ruku i ne da mu. A čekaću i neće me se niko setiti. Toga se plašim.

I još se plašim da neću uspeti. Odustaću pre vremena ili suviše kasno pa će mi biti žao zbog utrošenog truda. Neću uspeti. Klonuću duhom i puzaću a neće mi niko reći da je sve u redu. Biće nešto jače od mene i neću uspeti, i niko mi neće pomoći da to promenim i daću sve od sebe uzalud. I taj strah me drži i ponekad mi ne da da spavam, kaže 'Držim te! Ne puštam!' i otimam se i što ga više pominjem to me više obuzima i plašim se da se ne probudim a da će ceo svet biti drugačiji da ga neću prepoznati. I taj strah me drži i što me više drži, više me jede i preživa, nekad mi teško dođe da dišem, da potrčim. Da, plašim se da potrčim, da me neko ne bi sapleo. Plašim se da poletim, ali to i onako ne mogu.

A šta kad se neko naljuti na mene jer me je pogrešno razumeo, kaže svašta, zamrzi me, ne voli me više, a ništa nisam uradila. Šta ako mu kažem nešto, a on ne čuje. 'Volim te...' i nailazi strah, nije čuo, eno okreće glavu kao da ništa nisam rekla, ne zanima ga, ne zna, neće da zna... 'Bleso jedna, volim te a ti mi nikada ne veruješ!' i strah nestaje, a onda dolazi veče. Plašim se da zaspim jer ću sanjati nešto suviše dobro što ne mogu da ostvarim. I što više pričam 'ne mogu', 'neću', 'ne voli me', 'strah' to se više ponavlja i vraća. Zato ćutim, prećutaću 'ne', reći ću samo 'da!'. Neću reći reč na slovo S reći ću 'hrabrost', neću pokleknuti već reći snaga, volim, mogu, hoću, radost, sreća, zvaću te, mislim na tebe, dolazim, imaću, radiću, stvoriću, napraviću... i tako redom dok me to ne osvoji i proguta sve što je bilo pre.

Lako je plašiti se.

 

postoji barem pet razloga da covek ne bi trebalo da spava sam, i bez upaljene sijalice...nista nije tako podmuklo kao bezrazlozni strah ; ) nego jos je lakse poludeti nego plasiti se pod uslovom da si anagarika...evo nocas mi je bilo teze da operem zube nego da poludim ; )

Da nisi upala u crnu rupu?!

mozda samo u rupu u krevetu :)

Vidis kako 2Vijuge loopi bez straha kako ce to ispasti i bas ga briga! :)

a strahovi, satkana sam od njih, ma svi se necega boje, to nas i drzi u zivotu.. samo ne treba preterivati :) (rece mudro maslina)

slazem se ali naidju tako ponekad dani kad ne mozes da odolis paranoji :)

Zagrli me cvrso i ne pustaj - rece Balasevic. Mislim da toliki strahovi poticu od velike srece. Sto je lepsi zivot veci je strah da se isti ne izgubi. I da, sto je mladja osoba veci su takvi strahovi. I da.. sto je veca monotonija veci su takvi strahovi. Ima vise razloga. Sve u svemu dobro je dok te to brine :) A da svako od nas ima takvih slicnih (unutrasnjih ) strahova ima.. samo se ne izgovaraju.. ili se nema vremena za to. U svakom slucaju svaka cast za hrabrost.. :*

hvala maslino, ima dana kad si hrabar :P

Još neka jutra pamte miris kestena u Tašmajdanskom parku,

a trotoar Bulevara još broji koliko sam koraka na njemu napravila.

 

Beogradska ulica pozdravlja me

kao starog poznanika zvukom sirena automobila,

samo graja i strka podsećaju me da se iz sećanja probudim i oživim.

 

Blagi osmeh nosim dok smetam žurnima da prođu,

a brz pogled neće otkriti priču koju pišem starim stazama

ostavljenih trenutaka.

I još ponekad vrati me u sećanje na

tebe

rano proleće

i miris kestena,

 

koji su nas kroz prozor uz jutarnje sunce

pozdravljali.

Meni se više svidja miris pečenog kestena :)

rano prolece...da..svasta se desava tad

vidim ja vijugo da si ti pečen :)

Još kao mala tj mali dec mnogo sam volela muziku i po ceo dan bih ili kukala mami da mi kupi klavir ili bih drndala onu jedinu gitaru sklepanu koju imamo kod kuće dok nije prosvirala skroz. Takav mladi talenat otišao je u zaborav nakon srednje škole kako sam dobila nove obaveze koje su mi oduzimale vreme.

Nedavno sam se dogovorila sa nekim drugarima da pravimo bend! Naime, godinama smo se šalili kako ćemo jednog dana da napravimo bend, samo da održimo jednu svirku da možemo jednog dana da kažemo da smo imali svirku. I tako je počeo taj bend sa radom pre oko mesec dana ili nešto više.

Sjajno je!! Dugo se nisam osećala tako dobro!! Posle dugo vremena radim nešto što zaista volim i što sam uvek želela! Ko kaže da se želje ne ispunjavaju samo ako ih dovoljno jako želiš?!!! I bend je za sada treš da se razumemo, ali to je MOJ bend u kom i JA sviram! A svaki ton, promašen i odsviran kako treba mi ispunjava dušu radošću, polet kakav ni ljubav ne izaziva!

 

pa nek ti je sa srećom i dobro veče - mislim da sam kod tebe prvi put sa komentarom, mada ne i sa čitanjem...
Uživaj u muzici i svom bendu..:)))

Samo napred! takva energija i radost sviranja! svaka čast!!!

Lepe vesti :)))

jao hvala vam za lepe reči! zvaću vas na prvu svirku kad bude, za jedno 3 godine :)