imber

Šta te to izdvaja iz gomile ljudi? Tvoj duh. Šta čini nekog čoveka majstorom neke veštine? Samo ono što u svoju umetnost unosi, a to je sebe, svoj duh. Kada sebe potpuno predaš nečemu, tvoj duh uzima formu toga nečega i menja ga kako bi to više ličilo na njega samog. Duh menja sve da bi više na sebe ličio, da bi se bolje iskazao. Tvoj duh upravlja tvojom ličnošću i daje joj nešto što drugi nemaju. Imaš li želju da budeš drugačiji od drugih? Imaš li želju da ne budeš prosečan? Hoćeš li da se ističeš? Razliku nosiš u sebi.

Oni koji na sebe nisu ponosni, koji sebe ne vole, uvek se pred drugima preterano hvale i dižu u nebesa, kao da pokušavaju i sami sebe da ubede u svoje reči.

A Dušan Radović kaže:

'Da bi vas drugi mogli voleti, morate bar malo voleti sami sebe. Svaka ljubav je jedna vrsta cenjkanja. A kako da se cenjkate sa drugima ako sami nemate cene.'

Sanjala sam da ležiš u mom krevetu.

Miris jasmina ispunio je jutro;

a ja, čuvar tvojih snova

kojima carujem.

Crvenim ružinim laticama

posipam ti belu postelju;

Ključ svog srca u ruke ti dajem

I sanjam, zajedno sa tobom.

Usnili smo isti san,

u ranu zimu proleće je!

Meke usne kao somot

niz leđa mi skliznuše.

Tiho, još tiše,

reči su suvišne;

Usud moje je zlo

što iz straha gubim te.

A tu si, znam da zoveš;

tu si, znam da čekaš

da u rano jutro ja tako

tebi uđem u san.

Osećam tvoje ruke kako polako osvajaju moje telo, deo po deo. Da li je ovo san? Osećam kako me čvrsto držiš kao da sam samo tvoja. Tvoje usne mi kao kroz maglu prolaze ispred očiju, trenutak, i onda ih osetim. Ljubiš mi oči, lice, vrat. Osećam toplotu tvog obraza na svom. Oči ti ne vidim, ali njih već toliko dobro znam. Tvoj topao dah mi kao povetarac prelazi preko kože, blizu, jako blizu. Zatvaram oči, dubok uzdisaj... izdisaj. Stežem te jer želim da te osetim u grudima. Pokušavam da te uvučem u sebe, da postanemo jedno. Plivam u moru emocija, divan osećaj, ti moj i ja tvoja. Ovde i sada život je lep, kao nagrada za tebe i mene koji smo se izgubljeni u njemu našli. Neka i noć sa nama zapleše. Da li je noć? Ti, uz mene si, držiš me čvrsto i ne puštaš. Tvoj miris me je opio, dodirom si me osvojio, ćutanjem si me dobio. Osmehom svu tugu ubijam, sad bih ceo svet da pomeram. Tvoje ruke najlepše priče mom telu pričaju. Njima prolaziš kroz moju kosu, sve misli ti poljupcima ispijam, usnama ti uzdahe kradem, život ti snovima pletem. Zube ti u srce zarivam, krv ti vrelu osećam. Tu smo, na pragu sreće, zajedno. Tvoje oči mi se smeše, usne traže moje, potpuno prepušteni jedno drugom. Ti si ja, ja sam ti.

Otvaram oči. Još vidim obrise tvoga lica kako se ocrtavaju na prozoru i nestaju pri dnevnoj svetlosti. Teret celog sveta opet nosim na plećima. Kako bih volela da si tu...

Sedim I gledam u tu nezaustavljivu kazaljku na zidu. Zašto ne stane? Kazaljke skoro ravne, još samo mali momenat vraćanja vremena unazad i linija bi bila savršena. Savršena prošlost. Ali ona ide dalje, i dalje, i dalje.. Pokušavam da je zaustavim u mislima, ali i misli samo idu dalje. Nisu u stanju da shvate da nešto može da stoji, da se ne kreće, da nema život. Koliko uspomena ti može doći za jedan obrnut krug sekundare? Možda neki smeh iz detinjstva, ili pak učiteljica iz osnovne škole. Možda prva ljubav ili prvi dan na poslu. Ipak dolaze sve odjednom, kao još jedna moja duga pesma. Toliko sam ih napisala nekim nepoznatim ljudima. U tom trenutku sam zaista mislila da ih znam, možda i jesam, ali i to je bila varka promenljivosti. Sada kada gledam te iste ljude, oni u sebi ne nose više onaj isti sjaj. Pesme su napisane nekim drugim ljudima. Vremenom su sve otišle u etar, pretvorile se u impuls, čistu energiju i možda još uvek kruže negde iznad nas u nekom drugom svetlu. Sve su izgubljene zauvek. Iz trena u tren dobijaju novi izgled i primaju nove epitete nesavršenosti i promenljivosti. Jednog dana će ih i ova kazaljka saterati u samo jedan broj. Ideja će ostati kao mala iskra u mojim očima koja se ne predaje i odbija da napusti svoje postojanje. Svaki moj osmeh ima izgled svih tih pesama i svaku možeš pročitati na mom dlanu ili je videti u jednom dubokom snu. Te pesme daju oblik mojoj misli i otvaraju joj nova vrata. Šta stoji iza? Možda će mi kazaljka jednom reći, možda baš ti stojiš iza. Možda i ti živiš samo kao jedna pesma koja me je očešala ramenom na ulici i zaiskrila u mojim očima. U celom svom životu ukrala sam najmanje jedan skok kazaljke, jedan neizbrisivi tren da bih pogledala u tvoje oči koje su mi prišle kao pesma i sada lebde negde iznad nas. U tom trenu naše kazaljke su se na kratko uskladile i barem jednom otkucale zajedno. A možda od tada sve vreme kucaju zajedno. Možda ja sada u stvari tebe gledam na zidu.

Nisam sama, samoća mi pravi društvo.

Tokom dečije igre upoznali su se dečak i devojčica. Među ostalima jedno u drugom su našli nešto što ih je nekom čudnom silom privlačilo. Igrali se pod suncem, pričali priče, trčali u istom koraku. Tako su i naišli na jagode. Dečak ubere jednu jagodu i pruži joj, a zatim predloži da ih zajedno beru. Dok se devojčica ubrljanog lica prisećala kako se beru jagode, dečak, vešt u branju, otkrio je da jagode imaju sladak ukus.