imber

Izuvam stare cipele i podižem sa zemlje. Đonovi su već izlizani od putovanja. Mnoge su vozove videli, ljude upoznali, mnoge gradove prepešačili. Da se od putovanja zarađuje novac, ove godine bila bih milioner. Od putovanja bih živela. Od vozova, autobusa, pešačenja. Strah me je da ako bih predugo bila daleko od kuće, na to bih se navikla. Kad bih se vratila, više me ne bi obuzimala radost kao kada stignem kući, ne bih se osećala kao kod kuće. Ostala bih tamo odakle sam došla, a kada bih se tamo vratila, doživela bih isto. Tako bih bila kao skitnica, voz koji tumara između stanica, putnik koji nikada ne stiže na svoje odredište. Kad bih previše dugo ostala daleko od kuće, pri povratku je ne bih više prepoznala. Sebe više ne bih prepoznala. Sve bi se promenilo. Previše putovanja oduzima onu potrebu da budem na jednom mestu, tražim da idem dalje. Ne postoji više vraćanje, samo lutanje. Izlizane moje cipele. Koliko smo sveta videle! Zvezde na drugačijem nebu. Spokoj nije došao sa novim gradovima i ljudima. I od kuće je otišao. Koliko god da ga tražim, nema ga na putevima, ni na onim malim benzinskim pumpama na kojima se zadržimo u proseku oko 19 minuta. Uvek bude najavljeno 15, zatim vozač zakasni oko 2 minuta, a kada ga putnici vide, njima je takođe potrebno oko 2 minuta da se vrate u vozilo. Zato vozovi ne prave pauze, oni samo kasne. Minuti. Sati. Dani. A možda i godine. Možda smo nekad ušli u voz koji je za nekog drugog kretao suviše kasno. Možda će jednom neko ući u voz koji će za nas previše kasniti. Ni ono blago truckanje više ne uspavljuje. Više je kao crna rupa u vremenu. Upija sve u sebe i traje, bez ikakvog objašnjenja. Ne možeš ga ni promeniti, uvek je isto. Tražiš načine da skratiš vreme, ali nemoguće je skratiti ga, kao ni ubrzati ga. Truckanje. Krade vreme. Misli. Snove. I traje. Može biti i utočište. Misli koje smo zaboravili, koje hoćemo da zaboravimo. I traje. Radi po svojim merilima i ništa ga ne može promeniti. Možeš samo da zaplešeš sa njim i da se nadaš da je dobar igrač.

Strah me je da je mir nestao. Izlizane cipele. Ne biste bile izlizane da nije tako. Mekana sedišta a napolju nepregledni pejzaži. Vozovi ne kriju ništa jer im niko ništa ne može. I svaki grad je izgrađen prema železničkoj stanici. Ceo grad tu počinje. Ne pravi grad stanicu, već stanica oblikuje grad. Tako je lakše tumaranje. Tako je lakše zaboraviti. Tako je lakše otići. Dom više ne predstavlja ono što sam ja, već ono što sam bila, a ponekad i ono što želim da prestanem da budem. Ako se putovanja toliko duboko uvuku u mene, hoću li ikada moći da se vratim kući? Hoću li ikada moći da ostanem na istom mestu? Nisu li mi cipele već previše izlizane.

Stavljam ih u kutiju i guram u najmračniji deo ormara. Možda će poslužiti neki drugi put, a možda će ostati tu. Zauvek zaboravljene.

U kako sam se uvek ložila da vozim motore, čak i kad sam bila skroz mala, osnovna škola, kupila sam negde jednu razglednicu na kojoj je bila slika Harley Davidson motora. Lepo sam je zalepila na zid pored kreveta i gledala je u kasno veče i rano jutro i zamišljala kako bi bilo da mi sad vetar na nekom drumu mrsi kose. Desetak godina kasnije slika je i dalje tu, samo što sam se na vizije navikla.

A onda sam pre neki dan po prvi put u životu zaista i sela na motorić, doduše tip skutera, ali da sad ne zanovetam, i bicikl je dobar kad auto nemaš. A tek kad bih vam rekla kako pojma nemam da ga vozim, prvo zamalo da se zabodem u neku ogradu sa šipkama, još kako sam stisla, da ne kažem povukla ručicu za gas, prošla bih kroz one šipke sa sve motorom. Neiživljeno dete.

A dogovorila sam se sa drugarom da ćemo jedan dan da se dogovorimo da ga vozimo opet. I sad mi ova kiša kiša kiša udara čežnju i seća me na srećne dane, pre tri dana, kad je bilo sunce i toplo i ja vozila motorić. Dobro je da dete u meni ne divlja toliko inače bih ja i po kiši vozila, samo kako to dobro radim, ne verujem da bih daleko otišla, pokupila bih prvo drvo ili neki auto. Ili bi već mene neko ’pokupio’. Da vidim kako bi se onda radovalo dete u meni!

Trešnjice, tebi ovaj svet duguje zahvalnost što će čitati tekst koji sledi ma kakav on bio. I da znaš da sive ćelije namučih! Celih pet minuta!

Zadate reči su trešnje, nebo, gitara, glas, reka, oči i dobro je, moglo je da bude mnogo gore, ovako samo ne znam odakle da krenem. Pa ovako…

Naslutim li samo tvoje ime u sećanju, osetim ukus trešanja sa tvojih usana i celo zvezdano nebo koje iznad nas kao putokaz stoji. Ti zvuk srca mog znaš koji kao tam-tam uz gitaru pleše i ne usuđuje se da glas pusti ne bi li reka neiskazanih osećaja krenula koja preplavila bi tvoje usne, tvoje lice, tvoje oči i dodir. Tada bi znao da samo na tebe čekam, voljeni.

Romantičarska asocijacija je prva usled takvih reči, ali može i ovako…

Joj što volem trešnje i vino da mešam, pa mi se celo nebo pred očima zavrti, čak i gitaru u ruke uzmem, a kad mi glas čuje, neko bi me i u reku bacio ili mi oči krvave u šljive pretvorio.

E pa sad sam sigurna da me niko više nikad neće prozivati. Zato ja prozivam sledeće: Boba Dylan, Blueberry Family, Cleansweeper, a mog naj blog prijatelja 2Vijuge čikam da sve prozivke upućene njemu ispuni u jednom postu, čik da te vidim! :)

Zadate reči: ovčica, podmetač, ključ, antena, kabl. Inspiracija za reči je došla trenutno i na tome se unapred izvinjavam :) zato puno sreće!

Ne znam odakle da krenem, pa valjda od početka. Ono o čemu hoću da pričam je nedostajanje, jedno od osnovnih osećanja kod svakog ljudskog bića. Kada nekog ne vidite dugo vremena, ili to vreme deluje dugo u odnosu na ono koliko biste vi želeli da to isto vreme traje, između viđenja, razgovora, kontakta. Isto tako je teško izaći na kraj sa tim, eto, jednim nekomplikovanim osećanjem. Meni je jako teško da s tim izađem na kraj. Kad mi neko nedostaje ili mi nedostaje do te mere da ne znam šta ću sa sobom koliko mi nedostaje, da svaka misao bude usmerena na tu osobu, da se osećam iznutra prazno, bezvoljno, nesrećno, nezadovoljno, a dovoljno je i samo jedno od tih osećanja. S druge strane, može mi nedostajati toliko da odbrambeni mehanizam nastupa na snagu da istu tu osobu potisne u sećanju tek toliko da je ne zaboravim potpuno a da se usmerim sasvim na obavljanje svakodnevnih obaveza, dužnosti, prosto da živim. I nikako da nadjem način da uravnotežim ta dva načina nedostajanja za mene i sve se nešto batrgam i cimam, osećam se rastrzana ili kao da mi neko vuče noge na jednu stranu, glavu na drugu, a ruke na sve ostale strane.

Postoji li način da se naviknemo na nedostajanje? Postoji li način da se ne osećam kao da imam veliku fleku na majci koju nikako ne mogu da skinem? Ignorisanje? Potpuni zaborav ili potpuni nezaborav? Uh bre!