uto - 09.10.2007
Pošta
Krenem pre neki
dan u putešestvije slanja pisma u Italiju. Da sam znala da ću toliko da lutam i
šetam, mogla sam sama da odem do tamo. Prvo sam otišla do DHLa pošto mi je trebalo
da stigne hitno. Međutim, za tako jednu finu i lepu uslugu traže i fine i lepe
parice od 50 evra, koje naravno ne nosim u džepu svakodnevno. Prisiljena,
otišla sam do Pošte.
-
- Imam pošiljku za Italiju, do kada će to stići tamo?
- Ne znam.
- ?????????? Otprilike, koliko dana?
- Ne znam. Nekad stigne za dva nekad za pet.
- A jel imate vi neku ekspresnu poštu, nešto što brzo stiže?
- Ne znam.
- ????????????????
- Glavna pošta na Železničkoj ima raspored letova, možete tamo da odete da ih pitate.
I krenem ja tako
na putešestvije od divnog mi mog kraja u zelenilu još jedne beogradske opštine
do Železničke stanice, radnim danom oko dva, tri poslepodne, u špicu
saobraćaja.
-
- Imam pošiljku za Italiju, zanima me kada će ona stići tamo.
- Ne znam.
- ??????? Ne znate kada??? Koliko dana će trebati da stigne?
- Četiri, pet.
- (a da ne bude možda dva?!? Ili tri?!!) Ne znate koliko tačno?
- Četiri, pet dana.
Tako sam odlučila
da isprobam sreću i pošaljem Poštom. Još uvek nije stiglo pismo, prošlo je
četiri dana. Niko ništa ne zna, da li je pismo našlo svoj put, da li je prešlo granicu,
da li je blizu odredišta, da li je izgubljeno, gde je uopšte, hoće li ikad
stići. Sledeći put pljujem pare DHLu majke mi!